Aleksandar Mezjajev: Dejton petnaest godina kasnije - šlifovanje neokolonijalnog prava

Pre 15. godina, 14. decembra 1995. godine, zaključeni su sporazumi između strana oružanog konflikta u Bosni i Hercegovini (BiH), poznati kao “Dejtonski sporazum”. Sporazumi su postignuti u novembru 1995. godine u Dejtonu (SAD) i potpisani dve nedelje kasnije, u decembru, na Pariskoj mirovnoj konferenciji. Tada je rešeno i pitanje o državnosti BiH. Do tog trenutka (od oktobra 1991. godine nakon samoproglašenja “nezavisnosti”) moglo se govoriti o “državi BiH” jedino kao o međunarodnom prestupu. Na žalost, jeljcinska Ruska Federacija priznala je BiH 27. aprila 1992. godine (istina, ona je uspostavila diplomatske odnose posle Dejtona – u decembru 1996. godine).

Od 1995. godine termin “Dejton” postao je simbol novog tipa diplomatije – “zatvoriti učesnike pregovora sve dok sporazum ne bude postignut” (Ričard Holbruk).[1] Uoči pregovora avijacija NATO je bombardovala bosanske Srbe, pokazavši šta ih čeka ukoliko odbiju ultimatum SAD[2], zaodenut u reči “Dejtonski sporazumi”. Taj tip diplomatije razvijen je potom u “pregovorima” u Rambujeu 1998. godine, koji je dao “argumentaciju” za agresiju NATO protiv Jugoslavije.

S jedne strane, Dejtonski sporazumi položili su temelje za mirno sređivanje u Bosni, i to određuje njihov istorijski značaj. Sa druge strane, moraju se sagledati i neki drugi aspekti tog unikatnog međunarodnog sporazuma. Drama Dejtona došla je do naročitog izražaja za vreme procesa protiv Slobodana Miloševića u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Tužilaštvo MTBJ je pokušavalo dokazati da je u Bosni izvršen genocid, manipulišući izjavama svedoka E.Taba, koje su se oslanjale na podatke o smanjenju brojnosti stanovništva u nizu opština u Bosni. S.Milošević je pokazao da ta statistika nije rezultat samo rata, nego i samih Dejtonskih sporazuma. Recimo, on je naveo primer Grahova, u kome su do rata Srbi činili 99 procenata stanovništva, a nakon rata nije ostao ni jedan; a takođe primer Brčkog, gde je muslimansko stanovništvo povećano za 83 procenta, a srpsko se smanjilo za 97 procenata![3] Manipulišući statistikom, tribunal je pokušao da dokaže učešće S.Miloševića u “genocidu” i njegovu permanentnu težnju ka ratu. Jevgenij Primakov je u svom svedočenju u MTBJ govorio, da je Madlen Olbrajt u razgovoru sa njim priznavala da apsolutno ne bi bilo moguće postići Dejtonske sporazume bez podrške Miloševića. Samim tim je priznata glavna uloga Miloševića u postizanju mira u Bosni.

Ne možemo a da ne pomenemo i još jedan aspekt Dejtona – albanski. Albanci Kosova pokušavali su da se izbore za njihovo priznavanje kao strane u Dejtonskim pregovorima, ali je to odbačeno uz obrazloženje da oni nisu učesnici oružanog konflikta. Svedok odbrane S.Miloševića Božidar Delić je to označio da direktni “signal kosovskim albanskim separatistima”.[4]

Godine 2010. Bosna i Hercegovina postala je član Saveta bezbednosti OUN. Članstvo države, slične BiH, u SB OUN izaziva najozbiljnije kritike. Zavisnost Bosne kao subjekta međunarodnog prava sagledava se već u tome, što se pitanje “Situacije u Bosni i Hercegovini” od 1992. godine nalazi na razmatranju SB OUN: u poslednjoj rezoluciji Saveta bezbednosti, usvojenoj novembra 2010. godine, naglašava se podrška “ulozi još uvek prisutnog Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini.[5] A to znači pravo stranca da donosi bilo koju individualnu odluku, pored ostalog da ukida ukaze šefa države i bilo koje zakone, što Visoki predstavnik veoma voli da upražnjava. Ta ista rezolucija izražava “posebno priznanje komandantu i personalu multinacionalnih snaga za stabilizaciju (SES), starijem vojnom predstavniku i personalu štaba NATO u Sarajevu, Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Evropskoj uniji (EU) i personalu drugih međunarodnih organizacija i institucija u Bosni i Hercegovini.”. Najzad, rezolucija ovlašćuje neimenovane, ali dobro poznate “države – članice”, da preduzimaju sve neophodne mere u cilju zaštite BiH i zahtevaju... slobodu kretanja snaga NATO(!).

Prirodno, govoriti o “suverenitetu” takve političke tvorevine moguće je jedino uz podsmeh.

Predmet “BiH protiv Jugoslavije”, koji se razmatrao u Međunarodnom sudu OUN u periodu od 1993. do 2006. godine, takođe pokazuje neodrživost države Bosne. Iako je formalno delo pokrenuto protiv Jugoslavije, faktički se radi o žalbi jednog dela BiH na drugi njen sastavni deo – Republiku Srpsku.

Kakvi su, u celini uzev, rezultati i perspektive Dejtona? Pre nekoliko dana Visoki predstavnik u BiH Valentin Incko izjavio je da ako je prvih jedanaest godina realizacije Dejtonskih sporazuma i bilo produktivno, poslednjih četiri godine su godine stagnacije.[6] Visoki predstavnik nije zadovoljan: Republika Srpska je donela niz zakona, koji, po mišljenju Incka, osporavaju “prioritete evropskog partnerstva ili su usmereni u pravcu podrivanja reformi sprovođenih na državnom nivou”. Posebnu zabrinutost Visokog predstavnika izaziva novi zakon o državnoj imovini, koji je usvojila Narodna skupština Republike Srpske, a po kome će, ako zakon stupi na snagu, Republika Srpska postati vlasnik celokupne državne imovine koja postoji na teritoriji te tvorevine. Incko se brine zbog toga, što ako zakon bude i zvanično utvrđen, sveobuhvatno rešenje pitanja o državnoj imovini na osnovu pregovora neće biti moguće. Taj “problem” je postao još jedan formalni argument za to, da još uvek opstane upravljanje Visokog predstavnika, koje je trebalo još odavno da bude ukinuto (još 2006. godine!).

Za petnaest godina Dejtonski sporazumi nisu realizovani, a “međunarodna zajednica” i njen Vrhovni predstavnik ne žure da ih i realizuju. Jer, “država” koja se nalazi pod potpunom (i zvaničnom!) inostranom kontrolom, pogodan je poligon za šlifovanje međunarodnog neokolonijalnog prava.

(Fond strateške kulture, 15.12.2010)

[1] Vidi: Hoolbroke R., „To End a War.“ 1998. P.232.

[2] Za vreme bombardovanja, čije mete je određivala armija muslimana, zauzete su značajni delovi srpske teritorije i iz svojih domova isterano je preko 50 hiljada bosanskih Srba.

[3] Vidi stenogram zasedanja MTBJ od 7. oktobra 2003. godine. Vidi takođe opis tog zasedanja u knjizi: Mezjajev A.B., „Proces protiv S.Miloševića u Haškom tribunalu. Zabeleške iz suda“. S.264-269.

[4] Svedočenje B.Delića na procesu S.Miloševiću 21. juna 2005. godine. Stenogram. S. 21243.

[5] Rezolucija 1948 (2010), koju je usvojio Savet bezbednosti OUN na 6426-om zasedanju 18. novembra 2010. godine, Dokument OUN: S/RES/1948 (2010).

[6] Izlaganje Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu na zasedanju SB OUN 11. novembra 2010. godine, Dokument OUN: S/PV.6421. S.3.